Све остави, завичај понеси. Тако нас учи једна стара песма са југа. И разнели смо своје завичаје широм глоба, али их је овде, у постојбини, све више. Увек смо завичаје своје прве и спремали за пут, па макар само у теглама и боцама, у бисагама и гепецима. Недељом предвече грабили смо натраг у своја градска одметништва натоварени завичајем. Спремали смо и бившим земљацима да понесу, па смо се после чудили кад они наше производе региструју као своје и још би да нам продају лиценцу за њих. Тако наш ајвар, ракију, пекмез на Унесковој листи баштине други. „Гледај да ти тога имаш у подруму, нека њима листе, нека се наједу”, намигује ђед.
Нови број Националне ревије је пред вама. Кроз њега, пред вама су и Дивчибаре, и Ниш, и Косово, и Јерменија. Опраштамо се од мајстора фотографије Жељка Синобада, једнога од нас. Подсећамо на песника Брану Петровића, разговарамо са историчарем књижевности Јованом Пејчићем. У посети смо код ватерполисте Душана Мандића, онога што је летос, у Токију, својом левицом опет објавио да има Бога. И стари сапутници су ту, сви.
Ако икако можете, избегните гробља. Гужва је.
Све остави, завичај понеси. Тако нас учи једна стара песма са југа. И разнели смо своје завичаје широм глоба, али их је овде, у постојбини, све више. Увек смо завичаје своје прве и спремали за пут, па макар само у теглама и боцама, у бисагама и гепецима. Недељом предвече грабили смо натраг у своја градска одметништва натоварени завичајем. Спремали смо и бившим земљацима да понесу, па смо се после чудили кад они наше производе региструју као своје и још би да нам продају лиценцу за њих. Тако наш ајвар, ракију, пекмез на Унесковој листи баштине други. „Гледај да ти тога имаш у подруму, нека њима листе, нека се наједу”, намигује ђед.
